Представа "ВУК"
Представа „Вук“ на симболичан начин приказује традиционално, историјско и културно биће нашег народа. Сведени декор и сценографија најављују да су глума, мимика, покрет, музика, игра светлости и реч уметничка средства којима се изражава појам светосавља. Комбиновањем са презентацијама (кратким симболичним филмовима праћеним музиком) које су радили ученици, постиже се мултимедијалност у изражавању осећања и свести о нашој земљи и њеном народу.
У првом делу представе приповедачи и мултимедијалне слике гледаоце воде на путовање кроз векове, у коме се прожимају и повезују митско са фолклорним и уметничким. Пут почиње упознавањем са необичном природом вука.
|
|
|
Веза вука и српског народа садржана је у речима Веселина Чајкановића:
Приповедање о вуку, преко кратке приче о словенском Дајбогу, доводи до лика светитеља. Стихови Васка Попе и делови приче „Златно јагње“ Светлане Велмар-Јанковић приказују уметничко обликовање повезаности Светог Саве са вуком:
«Живи без година без смрти
окружен својим вуковима»
«Он корача по сувом
у пратњи својих вукова»
«Пере шапе својим вуковима
да трагови мрачне земље
на њима не преживе».
Фиктивни јунак из прича и са слика је вук. Он успоставља везу са данашњим потомцима, ликовима на сцени, посредством маски – изражајних очију, које су правили ученици на часовима ликовне културе.
Бројни обичаји, веровања и народно стваралаштво забележило је посебност веза са овом животињом.
Окретност вука изискује велику снагу, а самим тим и несразмрно велику потрошњу хране. Тако је настао свима познат израз:
“Гладан као вук“.
Уочи Божића припремала се „вучија вечера“ да вукови више не узнемиравају ту кућу. У време ових празника нико није смео споменути вука, а поготово ноћу, јер се сматрало да ће га тако разљутити. Отуда израз:
”Ми о вуку, вук на врата”.
Рођење детета објављује се свечано са кућнога прага:
„Родила вучица вука!"
Објављивање почива на народном веровању да ће се новорђено дете и мајка заштити од вештица и злих сила повезивањем са вуком, чија се снага и издржљивост преносе на човека.
Вук Стефановић Караџић уз именицу вук у «Српском рјечнику» наводи:
"Кад се каквој жени не даду ђеца, онда нађене ђетету име вук
(да га не могу вјештице изјести: зато су и мени овако име нађели)".
Тако су и настале бројне варијанте имена као што су Вукадин, Вукајло, Вукашин, Вукоје, Вукота, Вукман, Вујан, Вујко, Вујчета, Вујчин, Вујета, Вукмир...
Други део представе настао је адаптацијом поеме „Вук“ Мирослава Антића. Драматизацијом сусрета са рањеним вуком, који је и у овом случају невидљив, евоцира се судбина српског народа кроз векове. Приповедач, централни глумац, преноси своја осећања и размишљања која добијају универзални карактер.
Кроз дијалоге се посредно износе врлине, а осуђује свако зло и насиље. Глумци су окупљени око воде (плавог платна) за коју су наши преци веровали да чува душе предака. Кулминацију представља смрт вука (симболично бацање платна).
«Живи без година без смрти
окружен својим вуковима»
«Он корача по сувом
у пратњи својих вукова»
«Пере шапе својим вуковима
да трагови мрачне земље
на њима не преживе».
Фиктивни јунак из прича и са слика је вук. Он успоставља везу са данашњим потомцима, ликовима на сцени, посредством маски – изражајних очију, које су правили ученици на часовима ликовне културе.
Бројни обичаји, веровања и народно стваралаштво забележило је посебност веза са овом животињом.
Окретност вука изискује велику снагу, а самим тим и несразмрно велику потрошњу хране. Тако је настао свима познат израз:
“Гладан као вук“.
Уочи Божића припремала се „вучија вечера“ да вукови више не узнемиравају ту кућу. У време ових празника нико није смео споменути вука, а поготово ноћу, јер се сматрало да ће га тако разљутити. Отуда израз:
”Ми о вуку, вук на врата”.
Рођење детета објављује се свечано са кућнога прага:
„Родила вучица вука!"
Објављивање почива на народном веровању да ће се новорђено дете и мајка заштити од вештица и злих сила повезивањем са вуком, чија се снага и издржљивост преносе на човека.
Вук Стефановић Караџић уз именицу вук у «Српском рјечнику» наводи:
"Кад се каквој жени не даду ђеца, онда нађене ђетету име вук
(да га не могу вјештице изјести: зато су и мени овако име нађели)".
Тако су и настале бројне варијанте имена као што су Вукадин, Вукајло, Вукашин, Вукоје, Вукота, Вукман, Вујан, Вујко, Вујчета, Вујчин, Вујета, Вукмир...
Други део представе настао је адаптацијом поеме „Вук“ Мирослава Антића. Драматизацијом сусрета са рањеним вуком, који је и у овом случају невидљив, евоцира се судбина српског народа кроз векове. Приповедач, централни глумац, преноси своја осећања и размишљања која добијају универзални карактер.
Кроз дијалоге се посредно износе врлине, а осуђује свако зло и насиље. Глумци су окупљени око воде (плавог платна) за коју су наши преци веровали да чува душе предака. Кулминацију представља смрт вука (симболично бацање платна).
Вук умире, али „оно што је вучије не може у нама умрети.
Јер, вук се на вука наставља“. Садашње генерације (глумци) се
представљају (Растко, Милица, Немања, Вук, Лазар) и изговарају стихове песама Мирослава Антића („Очи“, „Птица“ и „Пробаш и успеш“) који су изаткали оптимистичан и поучан крај.
Пут светосавља, врлина, позитивних духовних вредности, учења, знања и истрајности живи.
Смболично, филм о подизању Храма и стихови:
„Свети Сава посу слова
као ратар жита нова
да нарасте знање ђаку
и узвиси главу сваку“,
наглашавају да и сада, како каже Васко Попа, Свети Сава „ПУТУЈЕ БЕЗ ПУТА И ПУТ ЗА ЊИМ РАЂА“.
Пут светосавља, врлина, позитивних духовних вредности, учења, знања и истрајности живи.
Смболично, филм о подизању Храма и стихови:
„Свети Сава посу слова
као ратар жита нова
да нарасте знање ђаку
и узвиси главу сваку“,
наглашавају да и сада, како каже Васко Попа, Свети Сава „ПУТУЈЕ БЕЗ ПУТА И ПУТ ЗА ЊИМ РАЂА“.
|
|
Завршна реченица: „Ако се и оклизнеш некада у животу, не гледај то као пад у суноврат, него као пад увис“, са симболичним подизањем руку свих учесника у пројекту, представља снажну поруку и путоказ ка успеху.
Овакав вид стварања је отворени културолошки знак, подложан тумачењу и откривању симболичких значења. Њиме се младим гледаоцима не нуди готов садржај, већ се провоцира сазнајно, захтева учешће у изналажењу значења. Задатак представе није у томе да ученици продру до свих њених симболичких слојева, већ да их наслуте. У првом плану је утисак, доживљајно и емотивна интерпретација, која мотивише и води ка тумачењу.
Блаженка Тривунчић
Овакав вид стварања је отворени културолошки знак, подложан тумачењу и откривању симболичких значења. Њиме се младим гледаоцима не нуди готов садржај, већ се провоцира сазнајно, захтева учешће у изналажењу значења. Задатак представе није у томе да ученици продру до свих њених симболичких слојева, већ да их наслуте. У првом плану је утисак, доживљајно и емотивна интерпретација, која мотивише и води ка тумачењу.
Блаженка Тривунчић
