Чувајмо природу, природа злата вреди!
Учествовали смо на литерарном и ликовном конкурсу из екологије. Сви су похваљени, а награђени су
посетили Сајам екологије.
ликовно стваралаштво: литерарно стваралаштво:
Невена Ђурић VII/5 1.место Иван Макевић IV/4
Тодор Лазаревић VI/1 2. место Иван Ђокић VII/5
Лена Ивановић III/3 3. место Александра Јејић VIII/3
посетили Сајам екологије.
ликовно стваралаштво: литерарно стваралаштво:
Невена Ђурић VII/5 1.место Иван Макевић IV/4
Тодор Лазаревић VI/1 2. место Иван Ђокић VII/5
Лена Ивановић III/3 3. место Александра Јејић VIII/3
Прочитајте наше радове |
|
Свакога дана на врху брда у једној шуми стајало је једно чудно дрво.
Лишће му је било закржљало и увело, а гране су се савиле до земље. Ни једна птица није хтела да направи гнездо, јер би грана одмах пукла и пала на земљу. Дрво је из дана у дан било све тужније.
Али, једнога дана један мали дечак је пришао дрвету. Видео је да је дрво усамљено. Упитао га је због чега тугује. Дрво је одговорило да га већ месецима нико не чисти, да су свуда око њега флаше и разно смеће. Дечак се сажалио, пришао је дрвету и рекао је да ће стално бринути о њему.
Од тог дана дрво је добило снагу. И гране и лишће су му постали отпорни. Дечак би сваког дана чистио око дрвета, пењао се на њега и њихао на његовим дебелим гранама.
Време је пролазило. Дечак је растао, али је често навраћао да лешкари испод дрвета. Волео је шуштање његовог лишћа и музику птица. Ослушкивао је дисање дрвета и сам дисао дубоко. Осећао је спокој. Одувек је знао да су дрво и он - једно.
Иван Ђокић VII/5
Не постоји уметничка четкица, машина, нити компјутерски програм који може да створи такве облике, боје и структуре као што може природа. Сјај сунца, топлине земље, кристална чистота снега и живот у својој разноликости, само су мале коцкице у бескрајном мозаику који се назива природа. Свака од тих коцкица зависи једна од друге, допуњују се, преплићу и стварају складну целину. И све се креће, рађа, постоји, мења и то баш онако како је сама природа желела и уредила.
Постоји једна „коцкица“ која искаче и ремети склад. Име јој је човек. Дуго је човек био саставни део природе. Живео је као свако живо биће у њеном систему, узимао је само онолико колико му је требало. Давао је природи све што је њој било потребно. Поштовао је њене вредности и уживао у њима. Разумео је радост и бес ветрова, игру снежних пахуљица и знао шта му „говоре“ очи леопарда.
Човеку то није било довољно, желео је више. Мислио је и још увек мисли да је његов ум јачи од свега што га окружује. Почео је да пркоси многим природним законима, да узима више него што му је потребно. Крчио је шуме, копао руде и рушио стене, кротио реке и убијао животиње. То ради и данас само још насилније и грамзивије. Створио је снажне машине и огромне фабрике, бескрајне асфалтне путеве, милијарде аутомобила и разне хемијске препарте и тиме нарушио многе природне системе.
Природа је почела да се буни. Нестале су разне врсте живота на Земљи и уништена огромна пространства под шумама... пресушиле су реке.
Да ли смо данас свесни колика је вредност свега оног што нам је природа понудила? Умемо ли да користимо природне потенцијале тако и толико да их не уништимо, тако да им омогућимо да се обнове?
Морамо се дубоко замислити над нашим поступцима и морамо се променити, окренути природи јер ћемо потпуно замунити извор са кога пијемо. Природа је наш живот. Чувајући њене системе и вредности, сачуваћемо себе.
Александра Јејић VIII/3
Бреза ми маше. Док јој прилазим наилазим на стару поломљену столицу комшије са другог спрата, а поред ње тегла прошлогодишњег џема комшинице са приземља и још којекаквог смећа. Осећам се постиђено и тужно, а то што видим ми делује сурово.
ЈА:,,Прво да се представим. Хм-хм...'', (закашљала сам се у недостатку речи). ,,Зовем се Невена. Живим у овој згради. Практично смо комшинице''.
БРЕЗА:,,Драго ми је Невена'', рекла је готово тихо.
ЈА:,,Желела сам да поразговарамо отворено о загађењу околине. Да чујем Ваше мишљење?''
БРЕЗА:,,О, загађењу?'', рекла је готово у чуду. ,,Осврни се око себе. Ова околина говори сама за себе''.
ЈА:,,Знам, па о томе и желим да причамо. Добрим идејама и вољом свих нас ово може да се промени''.
БРЕЗА:,, Тек када људи промене своје животне навике и када науче да цене природу, нешто ће се променити''.
Сложила сам се са њом. Неко треба да започне.
Са друштвом сам вредно радила наредних дана, док су нас старије комшије подозриво гледале. Потврдили смо својим примером старо правило:,,На млађима свет остаје''. Смеће смо одложили у контејнере. Почупали смо сав коров и вратили оборене канте за отпатке. Уредили смо стазе и засадили разноврсно цвеће, уз помоћ одраслих. Бреза је живнула. Добила је окружење какво и заслужује.
Ускоро је то била права мала, а велика оаза у мом крају која је свакодневно окупљала мноштво деце. Лети се чула цика и граја малишана до касно у ноћ.
Невена Ђурић VII/5
Једним кликом заустављам слику на екрану. Испред мене стоји залеђена шума из које се пробијају жарке боје дрвећа.
Све почиње почиње да се буди заједно са сунцем - људи, дрвеће, птице... Осмеси се сударају. Осећам свеопшту радост и спокој. Слика одише срећом, весељем, бојама, животом...
Некада није било тако. Црно – бели призори непрегледне пустиње промичу у мојој свести. Некада је ту, над голом, жалосном и окованом земљом, беснео само фијук ветра. Одбацујем их као ружан сан.
Размишљам о делу једног човека који је пун стрпљења и пожртвованости. Усамљен, проналази своју срећу баш у сађењу дрвећа. Сади једно дрво. Затим - још једно дрво. И - још једно дрво! Тако свакога дана... Полако и стрпљиво ради, али не на некој покошеној трави, већ на снегу и леду. Толико је предан послу, да су два рата прохујала, а да он не зна. Као да не постоји, нико не зна за њега. Несебичан, не тражи ништа за узврат. Не зна на чијој земљи сади, али сади. Пун воље, снаге, вере, спреман је на тежак рад. Он, једноставно, не одустаје у постизању свог циља.
Створио је шуму, подвиг вредан Бога. Оно што Елзеар Буфије ради, представља потпун контраст рату који бесни у свету. Док једни руше, један ствара. Схватам да многи људи не могу толико да униште, колико један човек може да створи.
Случајно откриће анимираног филма „Човек који је садио дрвеће“ показало ми је, кроз везу природе и човека – њихово јединство. Један човек створио је цео национални парк заштићен од стране државе за стотине хиљада људи. Сви они дугују срећу баш њему!
Време истиче. Природа грца, опомиње, вапи...
Елзеарово дело показује да свако од нас може!
Зато: „Буди ти први који ће започети!“
Никола Арула VII/2
Године и деценије су потребне да се оголело тле пошуми и да озелени. Пуно стрпљења и напорног рада је неопходно уложити да се добије жељени резултат.
Природа то све памти и вишеструко узвраћа. Некада голе висоравни и пусте пољане могу бити густе шуме, извори кисеоника и пашњаци препуни најразличитијег биља, трпеза пчелама и инсектима и слатки оброк за дивље животиње.
Својом лепотом привлаче и људе који тада чине од напуштеног места пријатну оазу мира и здравља. У складу са природом и поштујући неписане и писане законе о очувању природе,човек може да живи у изобиљу јер природа памти и дарује. Природа је злата вредна.
Када се наруши тај ред и уништава сва лепота нехотице или намерно, свако се окреће на своју страну. Сви напуштају загађену околину и одлазе у потрази за нечим лепшим. Природа нема где, остаје сама. Остаје на мислост и немилост хемикалијама, отпадним загађеним водама, киселим кишама и ветру који све носи, док једног дана поново не донесе глас разума и људе који ће знати да поштују и чувају природу која је и од злата вреднија.
Александра Чолић VII-5
Лишће му је било закржљало и увело, а гране су се савиле до земље. Ни једна птица није хтела да направи гнездо, јер би грана одмах пукла и пала на земљу. Дрво је из дана у дан било све тужније.
Али, једнога дана један мали дечак је пришао дрвету. Видео је да је дрво усамљено. Упитао га је због чега тугује. Дрво је одговорило да га већ месецима нико не чисти, да су свуда око њега флаше и разно смеће. Дечак се сажалио, пришао је дрвету и рекао је да ће стално бринути о њему.
Од тог дана дрво је добило снагу. И гране и лишће су му постали отпорни. Дечак би сваког дана чистио око дрвета, пењао се на њега и њихао на његовим дебелим гранама.
Време је пролазило. Дечак је растао, али је често навраћао да лешкари испод дрвета. Волео је шуштање његовог лишћа и музику птица. Ослушкивао је дисање дрвета и сам дисао дубоко. Осећао је спокој. Одувек је знао да су дрво и он - једно.
Иван Ђокић VII/5
Не постоји уметничка четкица, машина, нити компјутерски програм који може да створи такве облике, боје и структуре као што може природа. Сјај сунца, топлине земље, кристална чистота снега и живот у својој разноликости, само су мале коцкице у бескрајном мозаику који се назива природа. Свака од тих коцкица зависи једна од друге, допуњују се, преплићу и стварају складну целину. И све се креће, рађа, постоји, мења и то баш онако како је сама природа желела и уредила.
Постоји једна „коцкица“ која искаче и ремети склад. Име јој је човек. Дуго је човек био саставни део природе. Живео је као свако живо биће у њеном систему, узимао је само онолико колико му је требало. Давао је природи све што је њој било потребно. Поштовао је њене вредности и уживао у њима. Разумео је радост и бес ветрова, игру снежних пахуљица и знао шта му „говоре“ очи леопарда.
Човеку то није било довољно, желео је више. Мислио је и још увек мисли да је његов ум јачи од свега што га окружује. Почео је да пркоси многим природним законима, да узима више него што му је потребно. Крчио је шуме, копао руде и рушио стене, кротио реке и убијао животиње. То ради и данас само још насилније и грамзивије. Створио је снажне машине и огромне фабрике, бескрајне асфалтне путеве, милијарде аутомобила и разне хемијске препарте и тиме нарушио многе природне системе.
Природа је почела да се буни. Нестале су разне врсте живота на Земљи и уништена огромна пространства под шумама... пресушиле су реке.
Да ли смо данас свесни колика је вредност свега оног што нам је природа понудила? Умемо ли да користимо природне потенцијале тако и толико да их не уништимо, тако да им омогућимо да се обнове?
Морамо се дубоко замислити над нашим поступцима и морамо се променити, окренути природи јер ћемо потпуно замунити извор са кога пијемо. Природа је наш живот. Чувајући њене системе и вредности, сачуваћемо себе.
Александра Јејић VIII/3
Бреза ми маше. Док јој прилазим наилазим на стару поломљену столицу комшије са другог спрата, а поред ње тегла прошлогодишњег џема комшинице са приземља и још којекаквог смећа. Осећам се постиђено и тужно, а то што видим ми делује сурово.
ЈА:,,Прво да се представим. Хм-хм...'', (закашљала сам се у недостатку речи). ,,Зовем се Невена. Живим у овој згради. Практично смо комшинице''.
БРЕЗА:,,Драго ми је Невена'', рекла је готово тихо.
ЈА:,,Желела сам да поразговарамо отворено о загађењу околине. Да чујем Ваше мишљење?''
БРЕЗА:,,О, загађењу?'', рекла је готово у чуду. ,,Осврни се око себе. Ова околина говори сама за себе''.
ЈА:,,Знам, па о томе и желим да причамо. Добрим идејама и вољом свих нас ово може да се промени''.
БРЕЗА:,, Тек када људи промене своје животне навике и када науче да цене природу, нешто ће се променити''.
Сложила сам се са њом. Неко треба да започне.
Са друштвом сам вредно радила наредних дана, док су нас старије комшије подозриво гледале. Потврдили смо својим примером старо правило:,,На млађима свет остаје''. Смеће смо одложили у контејнере. Почупали смо сав коров и вратили оборене канте за отпатке. Уредили смо стазе и засадили разноврсно цвеће, уз помоћ одраслих. Бреза је живнула. Добила је окружење какво и заслужује.
Ускоро је то била права мала, а велика оаза у мом крају која је свакодневно окупљала мноштво деце. Лети се чула цика и граја малишана до касно у ноћ.
Невена Ђурић VII/5
Једним кликом заустављам слику на екрану. Испред мене стоји залеђена шума из које се пробијају жарке боје дрвећа.
Све почиње почиње да се буди заједно са сунцем - људи, дрвеће, птице... Осмеси се сударају. Осећам свеопшту радост и спокој. Слика одише срећом, весељем, бојама, животом...
Некада није било тако. Црно – бели призори непрегледне пустиње промичу у мојој свести. Некада је ту, над голом, жалосном и окованом земљом, беснео само фијук ветра. Одбацујем их као ружан сан.
Размишљам о делу једног човека који је пун стрпљења и пожртвованости. Усамљен, проналази своју срећу баш у сађењу дрвећа. Сади једно дрво. Затим - још једно дрво. И - још једно дрво! Тако свакога дана... Полако и стрпљиво ради, али не на некој покошеној трави, већ на снегу и леду. Толико је предан послу, да су два рата прохујала, а да он не зна. Као да не постоји, нико не зна за њега. Несебичан, не тражи ништа за узврат. Не зна на чијој земљи сади, али сади. Пун воље, снаге, вере, спреман је на тежак рад. Он, једноставно, не одустаје у постизању свог циља.
Створио је шуму, подвиг вредан Бога. Оно што Елзеар Буфије ради, представља потпун контраст рату који бесни у свету. Док једни руше, један ствара. Схватам да многи људи не могу толико да униште, колико један човек може да створи.
Случајно откриће анимираног филма „Човек који је садио дрвеће“ показало ми је, кроз везу природе и човека – њихово јединство. Један човек створио је цео национални парк заштићен од стране државе за стотине хиљада људи. Сви они дугују срећу баш њему!
Време истиче. Природа грца, опомиње, вапи...
Елзеарово дело показује да свако од нас може!
Зато: „Буди ти први који ће започети!“
Никола Арула VII/2
Године и деценије су потребне да се оголело тле пошуми и да озелени. Пуно стрпљења и напорног рада је неопходно уложити да се добије жељени резултат.
Природа то све памти и вишеструко узвраћа. Некада голе висоравни и пусте пољане могу бити густе шуме, извори кисеоника и пашњаци препуни најразличитијег биља, трпеза пчелама и инсектима и слатки оброк за дивље животиње.
Својом лепотом привлаче и људе који тада чине од напуштеног места пријатну оазу мира и здравља. У складу са природом и поштујући неписане и писане законе о очувању природе,човек може да живи у изобиљу јер природа памти и дарује. Природа је злата вредна.
Када се наруши тај ред и уништава сва лепота нехотице или намерно, свако се окреће на своју страну. Сви напуштају загађену околину и одлазе у потрази за нечим лепшим. Природа нема где, остаје сама. Остаје на мислост и немилост хемикалијама, отпадним загађеним водама, киселим кишама и ветру који све носи, док једног дана поново не донесе глас разума и људе који ће знати да поштују и чувају природу која је и од злата вреднија.
Александра Чолић VII-5
