Моја кућица, моја слободица

        У месту где сада живим догодиле су се многе ствари које ћу памтити. Неке од њих су добре, а неке лоше. Преселили смо се мало пре него што се родио мој други брат, Алекса.
         Када се уђе унутра, супротно од врата је купатило (место где је Алекса гурно главу у веш машину). Лево од улаза је огледало које је гледало све што је ушло и изашло.
         Када се настави право, види се дневна соба која је пре била спаваћа, али је реновирана. У њој је црвена кожна гарнитура на којој сви у породици седе и лешкаре, причају или спавају.
            У средини собе је сто који је пре имао стакло, али пре неколико година сам бацио стаклену чашу и поломио га.
         Ако бисмо се вратили назад и отишли десно, дошли бисмо у трпезарију. У њој једемо,читамо новине, и опет - једемо.
         Лево од трпезарије је моја соба. Унутра радим, спавам, играм се и све остало. Сваки пут када се вратим из школе, Аца ми отрчи у собу и почне да скаче по кревету. Када га спустим, он седне на столицу и почне да игра игре на мом компјутеру.
          Са Синишом, другим братом, играо сам пикадо и оставио неколико рупица у зиду. На поду је тепих који некада зна да ми блокира врата. На вратима су правила моје собе.
          Овде су сва моја сећања и сви моји радови. Овде ја живим, спавам, играм се, радим и све остало у животу, осим - пливања, бацања копља и куповине саксија.

                                                                                                                                                                                                           Никола Ружић  VII/2